Tema iz NSugostitelj magazina, broj 10. Preuzmite magazin ovde.
Zbog gladi Srba za svim što je zapadno, naši ljubitelji vina pohrlili su u kupovine evropskih vina, a vinogradari da naručuju italijanske i francuske lozne kalemove i sadnju merloa, kabernea, pinoa i sovinjona. Doduše, sada se listom vraćaju domaćim vinima, no nismo sigurni da li je to samo trenutno pomodarstvo ili je u pitanju zdrav razum.
Sa 23. svetskog vinogradarsko-vinarskog kongresa, održanog pre 21 godinu u Lisabonu u Portugaliji, upućen je apel svim zemljama proizvođačima grožđa i vina da se ne odriču svojih vrednih domaćih, autohtonih sorti, kao ni onih novostvorenih u njihovim institutima. Konstatujući da u svetu postoje mnogobrojne manje poznate sorte s visokim potencijalom kakvoće, preporučuje se da one budu bolje proučene i da se saznanja do kojih se dođe šire i popularišu. Samo tako zaustaviće se pogubna tendencija zabeležena u većini vinogradarskih regija da se sadi samo ograničeni broj klonova i univerzalnih sorti visokog kvaliteta.
Nastavi li se taj trend uskoro će svet imati jedinstvenu vinsku kartu, kojom će se nuditi samo kabernei, merloi, pinoi, sovinjoni, šardonei i još nekoliko vina koja su u modi.
Bogata vinogradarsko – vinarska baština naše planete je u opasnosti, i kako je rečeno i lisabonskim razgovorima, može se spasiti samo većom brigom za sorte koje su pre više stotina godina našle svoj životni prostor u pojedinim geografskim područjima ili su, pak, rođene u njima.
Rečju, one su izbor ljudi koji u njima žive, oni su ih razmnožavali i uzgajali, prilagodili ih svojim prehrambenim navikama. Nerazumno bi bilo tvrditi da je njihovo gubljenje opravdano, da među njima nema ni onih koje valja sačuvati od nestajanja. Pre svega misli se na one koje su uspešno preživele ogromni pritisak prirodne selekcije, izdržale mnoge nepovoljne stresne situacije, kao što su suša, mrazevi, radijacija i druge, i to na terenima oskudnim i vodom i hranivima.
Kongres u Lisabonu organizovao je međunarodni biro za vinovu lozu i vino (CIV) čije je sedište u Parizu. Osnovan je međudržavnim sporazumom od 29. novembra 1924. godine. Srbija je postala je punopravni član od 1928. godine. Upravo zato bilo bi normalno da je pomenuti apel naišao na očekivani odjek i u jednoj od najstarijih članica svetske zajednice vinogradara. Nažalost, o upozorenjima i preporukama iz Lisabona, mada mu je prisustvovala naša zvanična delegacija, nije bilo ni predavanja ni razgovora, a još manje istraživanja. Bilo je to doba kada se u Srbiji privodila kraju velika više decenijska seča vinograda i na privatnom i društvenom sektoru. Dok su se sekire i pile čule u vinogradima, nikom nije na pamet padala ideja o nekoj budućoj sadnji.
Srećom, samo nekoliko godina zatim, dogodilo se čudo: država je odrešila kesu i poticajnim merama podržala povratak čokota na terene s kojih je, nerazumnom politikom vođenom posle Drugog svetskog rata, proterivan. Ni taj početak obnove nije bio prilika za ozbiljne razgovore o porukama iz Portugalije. Zbog gladi Srba za svim što je zapadno, naši ljubitelji vina pohrlili su u kupovine evropskih vina, a vinogradari da naručuju italijanske i francuske lozne kalemove i sadnju merloa, kabernea, pinoa, sovinjona… Sada se listom vraćaju domaćim vinima, a zadovoljno cmokću ustima kad nalete na buteljku s etiketom neke naše zaboravljene sorte, poput portugizera, kadarke, tamjanike, slankamenke…
Posle toliko godina sazrelo je vreme za ozbiljne razgovore o spašavanju naše vinogradarske baštine.
Petar Samardžija
